Untitled design(28)

Usamljeni roditelji kreatori sopstvene tuge!

Zamislite , imate sedamdeset godina, sedite na fotelji sami u polumraku vašeg stana, gledate u telefon koji nije danima zazvonio i pitate se gde su vam deca, zašto niko ne zove?

Tek za vreme praznika jave se sa par uljudnih rečenica i jeftinih floskula. Razgovor se svede na izgovore zašto ne mogu doći, dok u suštini prave drugačiji izbor, ne vas.

Možda možete da se setite nekog u vašem okruženju ko je u poznim godinama vrlo usamljen, a ima decu, pa i unučiće koje skoro i da ne viđa. Teška i tužna slika, zar ne?

Samoća je teška, zar ne?

Ovo ne mora da bude vaš scenario, sigurna sam u to.

Vi pravite vaše izbore!

Danas nam je sve dostupnije znanje i nikad nije bilo jeftinije. Toliko toga se besplatno može pročitati i naučiti o kvalitetenom roditeljstvu. Pitam se onda zašto mnogi roditelji i dalje ostaju pri obrascima vaspitanja koji odavno ne daju rezultate, posebno danas u 21. veku.

Mi znamo ono što osećamo, zar ne?

Ili nam je pored nekog lepo, pa je onda ljubav divna ili nam neko nedostaje, pa je ljubav teška.

Znači sve je do nas, kako se mi osećamo.
Mi volimo osećaj kada smo pored nekog koga volimo, ko nam je važan.
Za trenutak razmislite ko vas je radovao u detinjstvu.
Šta je to bilo posebno kod nje/njega?
Šta ste toliko voleli?
Zašto baš tu osobu, a ne neku drugu?
Koja je ključna razlika?

Verujem da će se svako setiti barem jedne osobe i da je ta osoba sigurno bila podržavajuća, empatična, umela je da voli, donosila je poklone, bila je duhovita, posvećivala vam je pažnju, verovala je u vas, nije vas kritikovala, radovala se ona vama.
Pozitivna, vredna, smela, branila vas je.
Mnogo divnih osećaja je budila kod nas, zar ne?

Divno je setiti se ovakve osobe. Takvoj osobi se rado i javljate, zar ne?
Za nju nađete vremena.
Dešava mi se da se u svom poslu sretnem sa roditeljima koji dovedu dete kod mene na ”popravku”.

U razgovoru sa roditeljem dobijem informacije da su nezadovoljni zato što dete neće da ide u muzičku, na sport, dva jezika, hor, folklor, mentalnu aritmetiku i na kraju naglase kako ONI sve to NjEMU obezbede, a dete neće. To je ista zamena teza kao kada bi vama neko rekao da vi njemu treba da platite zato što vam obezbeđuje radno mesto. Mi decu nismo rodili da bi nam bilo šta vraćali.
Oni nama nisu ništa dužni, a mi njima jesmo. Sve!
Naravno, dok su deca.

Kada deca prestaju da budu deca?

Zvanično ja bih rekla između 18-21 godine. Pa čak i u Srbiji bi bilo krajnje vreme. Do tih godina uveliko treba da imaju razvijenu sposobnost za samostalni život. Da su obučeni veštinama koje im obezbeđuju maksimalnu fleksiblnost, snalažljivosti, uticajnu komunikaciju, jasan fokus šta žele da postignu, da imaju hrabrosti i odvažnosti da uzmu svoj život u svoje ruke.

Nama i njima treba da izgrade jedan novi poredak, novi pravac života koji uključuje brzinu i prilagodljivost koju donosi 21. vek. Oni to već jesu a mi, roditelji, ih sputavamo.

Sad sigurno mislite, kako sputavamo?

Zapitajte se na koji način sve roditelji vezuju svoje dete za sebe?
Sve je sjajno do momenta kada mladi čovek poželi da ode i započne svoj život, a onda često bude ucenjen bolešću, imovinom itd…

Lažni izbori roditeljske manipulacije!

Nametanje izbora bez suštinskog prava na izbor bude razlog zašto mnogi roditelji postanu najusamljenija bića na svetu u starosti.
Jer jednom kada mladi čovek smogne snage da kaže NE roditeljskim ucenama, roditelj tada gubi emotivnu bitku sa svojom ćerkom ili sinom.
Postaje svestan da oni odavno nisu deca.
Takav odnos ostavlja velike posledice.

Tretirajte svoju decu kao ljude!

Što pre počnete svoju decu da tretirate sa jednakim poštovanjem kao što bi nekog sebi ravnog, to bolje za Vaš odnos.

Srećem u svom poslu, naročito u individualnim sesijama divne ljude koji su postigli mnogo toga, napravili blistave karijere i dalje su nesrećni. Neki su sahranili svoje roditelje, a i dalje se leče od njih.
Tužno je.

Dete ili neželjeni kućni ljubimac?

Moj otac je preminuo na svoj 56. rođendan, meni na rukama. Umro je ogorčen na svog oca. Nisam mogla da verujem da potpuno ostvaren čovek koji ima dve super ćerke i dva super unučeta, ceo život priča o ocu i majci koji su ga tretirali kao neželjenog kućnog ljubmca.

Sada kada razmišljam o tome, sa svim znanjima koje imam, razumem da za sve što je radio podsvesno je čekao da dobije njihovu potvrdu. Njihovo bravo!
Kada se to ne bi desilo, on je svesno sve rušio da bi se svetio. Teško je to razumeti kad to ne doživiš. Opet baš zbog njegovog takvog detinjstva, nas je učio svemu što je njemu falilo.

Može li podrške i ljubavi biti previše?

Najvažnije mu je bilo da nas podržava i da nas voli. U tome je zaista bio maestralan. Hvala mu na tome! Neispunjena očekivanja upropastila su barem tri života u ovoj priči. Mom ocu je majka umrla da nisu govorili, a otac ga je gordo nadživeo.
Sina jedinca!
Sa kojim ceo život nije govorio.
A zašto?
Zato što sin nije želeo da bude pravnik.
Pevao je 4 oktave, svirao 11 instrumenata, završio muzičku akademiju, napisao nekoliko stotina pesama, ali sve to je vredelo manje od činjenice da nije hteo da bude pravnik.
On je čekao njihovo bravo za ono u čemu je bio sjajan.

Roditelj kao sidro za sreću!

Bilo šta, što bi značilo da ga vole i prihvataju takvog kakav jeste, a bio je fantastičan. Neponovljiv. Moje večito sidro za sreću.
Iako ništa materijalno sem gitare nije ostavio iza sebe, naučio me je da verujem u sebe, uvek mi je govorio “Dao sam ti krila, leti!”.

Kako dodati još 200grama ljubavi?

Teško se može nadomestiti nedostatak bliskosti i ljubavi u porodici. Nije dovoljno samo da smo prisutni. Nije dovoljno da platimo. Nije dovoljno da zahtevamo i da pretimo.
Čak sta više, ne da nije dovoljno, nego je pogrešno!

Ne znam uopšte odakle nekom smelosti da u današnje vreme tvrdi šta je za nekog ispravno i dobro, kada je u pitanju izbor profesije, emotivnog života, sporta…
Možemo da budemo bliski sa našom decom. Da pričamo. Da delimo sa njima naše nedoumice, strahove, tako će i oni znati da je u redu da pogreše, da se dvoume.
Učimo ih da ne postoji neuspeh u životu, da iz svega mogu nešto nauče, i to najviše upravo iz takvih životnih situacija. Možemo da ih razumemo, pohvalimo i da verujemo u njih.

Samouvereno dete raste iz kuće u kojoj se verovalo u njega.

Moramo biti svesni da će nam se samo srećno dete javiti kada ostarimo.
Samo ono dete čije smo poštovanje zaslužili. Brigom, ljubavlju, podrškom, a ne nametanjem, ucenama, manipulacijom.
Tako što smo mu dali priliku da izabere svoj put čak i ako se nama to ne dopada.
Moramo da ih pustimo da imaju sopstvene izbore.
Kao kad su učili da hodaju.
Govorili smo im da je sve u redu ako padnu i pružili ruku da ustanu, zar ne?

Ako smo od ranog detinjstva razvijali odgovornost, samostalnost, samosvesnost i empatiju, zašto im ne verujemo kada prave izbore za sebe?

U koga sumnjamo, u njih ili u nas?

Imamo načine da vaspitavamo generacije da rastu u samosvesne, hrabre, samouverene, motivisane ljude, kako kroz Smarter edukaciju za mlade tako i kroz lični rast i razvoj svakog od nas. Kroz čitanje, iskustva, Smarter coaching.

Da, za prave stvari!

Podržimo njihov individualni potencijal da kažu DA pravim stvarima i isto tako da kažu NE onome što ne žele. Mnoge neuro nauke daju nam efikasne alate da budemo fantastični roditelji fantastičnoj deci. Da se brže i lakše prilagodimo vremenu u kom se nalazimo.
Decu treba da naučimo da argumentovano izraze svoj stav, kad imaju svoje razloge da budu spremni da objasne i traže podršku.

Verujte mi, radim sa mladima i znam 100% da naša deca iz sveg srca žele da budu dobra i žele da nas oduševe. Ono što ne žele jeste da budu nesrećni da bismo mi bili srećni. Ne želimo to ni mi, zar ne?

Biti roditelj je privilegija!

Zato MI to NIKADA, ali NIKADA, ni po koji cenu ne smemo da iskoristimo, emotivnim manevrom, nego da damo veru i baš da podržimo.
Mi smo odrasli sva je odgovornost budućeg odnosa na nama. Menjajte se, budite najbolji za svoju decu. Vidite u njima predivne duše sa sopstvenom misijom i budite zahvalni što ste baš vi počastvovani da budete roditelji tog remek dela zvanog vaše dete.
Mnogi ljudi nisu dobili tu priliku i privilegiju da budu roditelji! Budite zahvalni, zagrlite, volite, radujte se baš sad u ovom trenutku, uživajte sa svojom decom – život je i onako nepredvidiv…

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.