Mama odlučila sam, skočiću u Dunav!

Mama odlučila sam, skočiću u Dunav!

Hoćeš da ti kažem ili da te slažem?

Mehanički izgovaram iako zbunjena nastupom – Da mi kažeš, naravno!

Sa njenih usana u tom trenutku silazi rečenica – Mama odlučila sam, skočiću u Dunav!

U ušima počinje da mi zuji, monolog u glavi da li sam dobro čula, panika kreće i odjednom se setih da treba da dišem.

Počinje da mi objašnjava kako će cela generacija da skoči u Dunav za kraj osmog razreda, kako to radi svaka generacija, kako su to njeni drugovi i drugarice…

 

Sedim skamenjena i mislim, pa to sam htela, na tome radimo od kako se rodila POVERENJE IZNAD SVEGA. Došla je i rekla! Nije morala, većina njene generacije nije rekla.

Iako svesna da treba da budem srećna i zahvalna zbog odnosa koji imamo, i jesam, al ono majčinko u meni je vrištalo NEEEEEEEEE.

Odjednom videh u njoj ono malo biće od 3kg koje je promenilo moj svet, videh prva ogrebana kolena, prve balete, atletike i svega onoga što 15 godina čini centar mog sveta.

 

U trenu se sabrah , ajd polako.

Ako zabranim uradiće mi iz leđa, vidim da je rešila. Dakle, ona se na plaši!

Ko se onda u ovoj situaciji plaši, zapitah se u tim sekundama mog treptanja i disanja dok sam tražila prostor za ispravnu reakciju.

Plašim se ja!

A imam li prava da stanem na put svemu što bi ona mogla želeti a da sadrži rizik. Uostalom, šta je to apsolutno sigurno?

Stakleno zvono? Hmm, dobra ideja ali ipak ne.

Odgajala sam je da bude sposobna ,da ima stav pa aj sad.

Pitala sam je kako se snalazi u plovnoj reci? Zna li da Dunav nosi kao lud?

Rekla mi je da je videla drugu decu i da joj je jasno i da zna šta treba da radi i da se ne brinem jer ona zna dobro da pliva.

Reče ona- Pa ti si me naučila, znaš da plivam odlično!

U tom mometu pomislim bolje da nisam,  sad ti ovo ludilo ne bi palo na pamet! 😉

Ali jesam, kao što sve ove godine verujem da je sposobna da proceni svje mogućnosti i do sada se pokazalo kao tačno.

Koji onda imam razlog da ne verujem u nju?

Al onaj glas uzviknu -”Ma verujem ja u tebe dete moje nego ne znaš ti šta je Dunav “.

Pade mi na pamet zastrašivanje.

To je to!

Sad kad joj ispričam ko se sve udavio,  potopio. Kako pola ljudi koji su ikad ušli u Dunav nisu izašli.Naravno da nafilujem priču maksimalno, al se onda setih,  šta ako ne upali? Šta ako kaže da ipak hoće?

Kidnapovanje!

To je rešenje!

Mislim se, dođi ćero samo nešto da ti pokažem u kolima i strpam je vozim dok ludilo ne prođe.

Decenija manje – više.

Šta ako mi nikad ne oprosti?

Šta ako mi nikad više ne kaže ništa?

Poslednji trzaj majčinskog uma.

Manipulacija uz obilatu grižu savesti 🙂 🙂 🙂

Da joj kažem : “ Lana ti radi kako hoćeš al umreće ti majka ako skočiš nećeš me živu zateći!”

Odustajemm od ovog u startu je je time apsolutno teram  da me slaže. Jedan kroz jedan.

Onda pomislih , a kako bi bilo da verujem u nju?!?

Da verujem u najbolji ishod.

Te sekunde shvatam da pakao ne postoji negde tamo, nego da je  pakao u našim glavama.

Udahnem dobro i pitam je da li te je strah?

Ona me gleda i odgovara da je nije strah.

Objasni ona meni gde se skače, kakav je izlaz iz vode, reče da će da obuče lagane stvari da ne tone od teške garderobe.

 

Dok mi je pričala shvatila sam da je ona sve uzela u obzir i da je spremna za skok u Dunav, za kraj osmog razreda zajedno sa svojo genaracijom.

Znači kad je tražila bila je spremna.

Navijala sam kući,slala joj pozitivne misli i verovala u nju i proces života. Nije bio lako, roditeljska strepnja je uvek tu ali sve prošlo kako treba.

Hvala Bogu!

Raznih skokova će biti onda kada su oni spremni hteli mi to ili ne, kao što smo u ostalom i mi uradili stvari onda kada smo hteli branili nam ili  ne branili.

Život ide svojim tokom i mi moramo da pustimo i nađemo sopstveni smisao gledajući ih kako skupljaju sopstvena iskustva i verujući u svoju decu no matther what.

Od srca, Svetlana <3

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.